„GRUBA NEPAŽNJA“ – POJAM ČESTO POMINJAN U PRAKSI OSIGURANJA, A NEDOVOLJNO DEFINISAN

Takozvana „gruba“ ili „kranja nepažnja“ često je pominjan termin kada se govori od osiguranju od opšte ili profesionalne odgovornosti.

Više korisnika osiguranja s kojima je naš portal bio u kontaktu, naišao je na problem u ostvarivanju naknade iz ove vrste osiguranja, usled nedovoljnog poznavanja ovog pojma, ali sigurno i zbog njegove nedefinisanosti. Navešćemo jedan od primera.

Firma koja se bavi održavanjem higijene u zgradama, bila je dužna da isplati naknadu štete stanaru zgrade koji se povredio tako što se okliznuo o vlažan pod u zgradi, u trenutku dok je radnica firme vršila redovno čišćenje zgrade. Radnica jeste preduzela određene mere, poput nadzora nad vlažnim podom, postavljanja znaka upozorenja na mestu gde je krenula sa čišćenjem, i slično, ali u datom trenutku, propuštanjem nadzora od strane iste radnice, i usled nedostatka upozorenja u vidokrugu na datom mestu, došlo je do povređivanja stanara.

Firma je bila osigurana polisom osiguranja od opšte odgovornosti, odnosno od odgovornosti za štetu koja pretrpe treća lica, na licima ili stvarima, odgovornošću osiguranika. Nakon što je isplatila naknadu nematerijalne štete povređenom stanaru (o čemu je prethodno obavestila svog osiguravača), firma se osiguravaču obratila zahtevom za refundaciju isplaćene naknade štete.

Osiguravač je odlukom prvostepenog organa u okviru društva odbio osiguranikov zahtev, uz obrazloženje da je „do nastanka štete došlo grubom nepažnjom osiguranika, koji je propustio da radove obezbedi na propisan način“.

Zakonom, niti uslovima osiguranja bilo kog osiguravajućeg društva, nije definisan pojam „grube nepažnje“. Tako, kada se pojavi potreba za primenom ovog pojma, ukoliko se mirnim putem ne dođe do rešenja, ostavljeno je sudu da u svakom pojedinačnom slučaju ceni da li se određeni propusti u ponašanju mogu smatrati grubom (nekada se koristi i termin „krajnja“ nepažnja), ili se suprotno tome, radi o običnoj nepažnji.

Srećom po osiguranike, određene pravilnosti i smernice za definisanje utvrđene su u sudskoj praksi, ali i u domaćim i stranim publikacijama iz oblasti prava osiguranika. 

U navedenoj praksi, gruba nepažnja definiše se najčešće kao odsustvo pažnje koju bi primenio makar malo pažljiv čovek, da se našao u datoj situaciji i okolnostima. Prema tome, da bi nepažnja bila gruba, traži se potpuno odsustvo minimuma opreza koji se od osobe prosečnih sposobnosti može očekivati. Najčešće se kroz praksu navode primeri – svesnog prolaska kroz crveno svetlo na semaforu, svesnog ostavljanja štetnih sastojaka u prehrambenom proizvodu, svesnog korišćenja neadekvatnih materijala u postavljanju građevinskih instalacija.

Ovde kao dopuna pomaže i shvatanje dela sudske prakse, koji grubu nepažnju određuje tako što ga izjednačava sa pojmom svesnog nehata u krivičnom pravu. To podrazumeva da bi grubom nepažnjom, takvom analogijom, postupao onaj ko štetnu radnju preduzima svestan da svojom radnjom može učiniti štetu, ali olako drži da do štete neće doći ili da će je moći sprečiti. 

Kada se vratimo na naš slučaj iz prakse – povređivanje stanara na vlažnom podu koji je takvim ostavila radnica kod osiguranika, primenom opisanih određenja, ne bi se moglo zaključiti da je do štete došlo usled grube nepažnje osiguranika. Osiguranik i njegova zaposlena preduzeli su određene mere radi obezbeđenja radova, prikazali ne malu količinu pažnje, ali propuštanjem da obrate pažnju na sve detalje, i pokriju sve kritične tačke, uzrokovali su štetu po treće lice.

U konkretnom slučaju na zadovoljstvo obe strane, drugostepena komisija društva za osiguranje usvojila je detaljnu argumentaciju osiguranika, izmenila odluku prvostepenog likvidatora, i isplatila štetu.