PUTNO OSIGURANJE I DOKAZ O UČINJENOM TROŠKU

U praksi partnera portala, u toku prošle godine pojavila se interesantna situacija, vezana za putno osiguranje korišćeno na teritoriji Republike Alžir.

Osiguranik se nalazio na teritoriji ove afričke zemlje u periodu od nekoliko dana, radi održavanja poslovnih sastanaka sa lokalnim saradnicima svoje firme, te ugovorio pre polaska polisu putnog osiguranja, sa pokrićem usluga medicinske asistencije i plaćanja troškova lečenja. 

Usled nepažnje, na ulici, šetajući je iskrenuo skočni zglob, osetio jak bol, i nastala je potreba za ukazivanjem lekarske pomoći od strane lokalne poliklinike.

Osiguranik se podvrgao pregledu u poliklinici, prepisana mu je terapija, i postavljena imobilizacija. Osiguranik je po pruženoj usluzi, isplatio poliklinici troškove lečenja i zatražio račun, radi traženja refundacije od svog osiguravajućeg društva, na šta je od ustanove dobio potvrdu o plaćanju, sa oznakama poliklinike i iskazanim stavkama. Poliklinika, prema lokalnim propisima u zemlji u kojoj se osiguranik nalazio, nema obavezu izdavanja fiskalnog računa, te tako fiskalni račun nije ni uručen osiguraniku.

Po povratku u zemlju, osiguranik nailazi na problem pri pokušaju da troškove lečenja refundira od svog društva za osiguranje. Naime, u uslovima osiguranja osiguravača kod kog je ovaj osiguranik ugovorio polisu, kao obavezan dokaz i uslov za isplatu troškova lečenja, bio je predviđen prikaz fiskalnog računa vezanog za učinjeni trošak. I pored prikaza potvrde o plaćanju, i lekarskih nalaza, osiguravač je i posle prigovora odbio zahtev osiguranika za refundaciju, držeći se strogo pomenutog uslova, te smatrajući da bez prikazanog takvog, fiskalnog računa, ne nastaje obaveza isplate za osiguravača.

Osiguranik je angažovao advokata, i podneo tužbu nadležnom sudu u Beogradu, radi isplate naknade iz osiguranja. Prvostepeni sud usvojio je tužbu osiguranika, a drugostepeni sud potvrdio presudu.

Razlog za takvu odluku suda bio je što je u opisanoj situaciji, osiguranik iz potpuno objektivnih razloga bio sprečen da osiguravaču prikaže fiskalni račun, budući da isti nije ni dobio, opet iz objektivnih razloga vezanih za regulativu zemlje u kojoj se nalazio na putovanju. S druge strane, osiguranik je osiguravaču dokazao učinjen opravdani trošak lečenja, kroz lekarske nalaze iz kojih se jasno vidi nastanak potrebe za lečenjem, te kroz potvrdu o plaćanju, iz koje se vidi da je trošak učinjen. 

U ovakvim okolnostima, sud se pozvao na odredbe člana 143. Zakona o obligacionim odnosima, te u konkretnom slučaju odbio primenu odredbe opštih uslova osiguravača koje se odnose na fiskalni račun kao dokaz za isplatu. Odredbe navedenog člana Zakona dozvoljavaju sudu da odbije primenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj. Primenjujući ovu zakonsku normu na predmetnu situaciju, sud je našao da upravo obaveza dostavljanja fiskalnog računa, u situaciji kad osiguranik ni teoretski isti nije mogao pribaviti kao dokaz, predstavlja upravo slučaj kada osiguranik na pravičan i preterano strog način, ovakvom odredbom opštih uslova gubi svoja prava iz osiguranja.

Moglo bi se reći da je opisana situacija školski primer primene zakonske odredbe koju je sud primenio, iako ova zakonska norma nema previše veliku prisutnost u praksi sudova. U svakom slučaju, opisana situacija upućuje na potrebu da osiguravajuća društva pri proceni osnovanosti slučajeva kao što je ovaj, zauzmu nešto mekši pristup, sa više senzibiliteta, uz uzimanje u obzir limita koje uslovi osiguranja imaju u odnosu na zakonske odredbe, a opet, u interesu kako osiguranika, tako i društva za osiguranje.